Endokrinologija je grana medicine koja se bavi poremećajima endokrinog sistema, tj. poremećajima rada žlezda sa unutrašnjim lučenjem, kao i oboljenjima koja nastaju kao posledica istih.
Takođe se bavi proliferacijom, rastom i diferencijacijom razvojnih događaja, te psihološkim ili bihevioralnim aktivnostima metabolizma, rasta i razvoja, funkcije tkiva, spavanja, varenja, disanja, izlučivanja, raspoloženja, stresa, laktacije, kretanja, reprodukcije, kao i senzornom percepcijom izazvanom hormonima.
Endokrini sistem se sastoji od nekoliko žlezda koje se nalaze na različitim delovima tela, a koje izlučuju hormone direktno u krv, a ne preko sistema kanala. Glavne endokrine žlezde koje proizvode i luče hormone su:
Štitna žlezda (tireoidea, štitnjača)
Štitna žlezda smeštena je u regiji vrata, a njeni hormoni su odgovorni za metabolizam, regulisanje krvnog pritiska i brzine srčanog rada, telesnu temperaturu i reakciju organizma na druge hormone. Glavni hormoni koje luči su:
- tiroksin – T4,
- trijodtironin – T3 i
- kalcitonin.
Paratireoidne žlezde
Paretireoidne žlezde čine četiri male žlezde se nalaze takođe u regiji vrata, uz štitastu žlezdu, a hormon koji one luče – PTH (parathormon) odgovoran je za metabolizam kalcijuma i fosfora i zdravlje kostiju.
Hipotalamus
Ova žlezda je smeštena u mozgu i njena uloga se ogleda u regulaciji telesne temperature, osećaja gladi i žeđi, raspoloženja, seksualnog nagona… Još jedna važna funkcija koju hipotalamus ima jeste regulacija oslobađanja hormona iz drugih endokrinih žlezda – preko hipofize povezuje nervni i endokrini sistem.
Hipofiza
Hipofiza je smeštena u mozgu i vezana je za hipotalamus. Ova žlezda se smatra glavnom „kontrolnom” žlezdom – hormoni koje luči hipofiza pokreću rast, a ujedno kontrolišu rad drugih endokrinih žlezda. Sastoji se iz dva dela – prednje i zadnje hipofize.
Prednja hipofiza luči hormone odgovorne za:
- polni razvoj,
- funkciju štitaste žlezde,
- rast, pigmentaciju kože i
- adrenokortikalnu funkciju.
Neaktivnost prednje hipofize je uzrok usporenog rasta u detinjstvu, kao i poremećaja funkcije drugih endokrinih žlezda. Zadnja hipofiza je zadužena za lučenje oksitocina i antidiuretskog hormona (ADH).
Epifiza
Epifiza je još jedna endokrina žlezda smeštena duboko u moždanom tkivu, a njena uloga je u lučenju melatonina – hormona zaduženog za kontrolu načina spavanja i delom za regulaciju lučenja reproduktivnih hormona.
Pankreas
Pankreas je žlezda koja se nalazi u trbuhu, a njen endokrini deo je zadužen za proizvodnju i sekreciju insulina – hormona zaduženog za kontrolu nivoa šećera (glukoze) u krvi. Pored insulina u pankreasu se stvaraju i:
- somatostatin (reguliše funkciju endokrinog i nervnog sistema),
- glukagon (podiže nivo šećera u krvi u slučaju niskih vrednosti) i
- polipeptid pankreasa zadužen za regulaciju funkcije pankreasa.
Pankreas ima i svoj egzokrini deo zadužen za stvaranje i lučenje enzima neophodnih za varenje hrane.
Nadbubrežne žlezde
Ovo je parna endokrina žlezda koja se nalazi iznad bubrega. Zadužena je za lučenje određenih polnih (androgenih) hormona uključujući i testosteron, zatim za lučenje aldosterona čiji se efekat ogleda na bubrezima, adrenalina i noradrenalina – reakcija na stres kao i kortikosteroida čija je uloga u reakciji na stres, imunitet i upalne reakcije od životne važnosti.
Jajnici (ovarijumi) kod žena
To su parni organi, smešteni u maloj karlici sa svake strane materice po jedan. Luče hormone – estrogen i progesterone koji imaju uticaj na seksualni razvoj i plodnost, a njihova pravilna sekrecija je odgovorna i za nastanak menstrualnog ciklusa.
Testisi kod muškaraca
Reč je o parnom organu smeštenom u skrotalnim kesama ispod penisa. Zadužen je za lučenje androgena (ponajviše testosterona). Uloga ovih hormona se ogleda u kontroli seksualnog razvoja i puberteta, odgovorni su za seksualno ponašanje, libido, erektilnu funkciju i stvaranje spermatozoida, kao i za muški tip maljavosti.
Timus (grudna žlezda)
Timus se nalazi ispod grudne kosti i njena funkcija se ograničava na period do puberteta. Kasnije u životu ona gubi svoju funkciju. Uloga timusa je najznačajnija u ranoj fazi života, a ogleda se u sazrevanju i umnožavanju tzv. T limfocita. T limfociti su jedna podgrupa belih krvnih ćelija koje imaju značajnu imunološku funkciju – ulogu u zaštiti organizma od bolesti i infekcija.
Hormoni imaju mnogo različitih funkcija i načina delovanja. Jedan hormon može imati nekoliko efekata na različite ciljne organe, kao i obrnuto, na jedan ciljni organ može uticati više hormona.
U zavisnosti od hemijske strukture svi hormoni se mogu podeliti u tri grupe:
- amini (adrenalin, noradrenalin, dopamin, trijodtironin, tetrajodtironin…),
- peptidi/proteini (TSH, FSH, leptin, grelin, insulin…) i
- steroidi (glukokortikoidi, mineralkortikoidi, androgeni, estrogen, progesteron…).
Endokrinologija takođe, obuhvata proučavanje bolesti endokrinog sistema. Ove bolesti se mogu odnositi na premalo ili preveliko lučenje hormona, premalo ili preveliko delovanje hormona ili probleme sa preuzimanjem hormona na nivou ćelijskih receptora.
Dijabetes i bolesti štitaste žlezde, ali i druga stanja i bolesti poput dislipidemija, gojaznosti i poremećaja ishrane, metabolički sindromi, bolesti paraštitastih žlezda, nadbubrežne žlezde, hipofize, ženskih i muških polnih hormona, poremećaj gustine kostiju, osteoporoza, osteopenija spadaju u domen endokrinologije.
Endokrinolog u Specijalističkom cendru Dr Vulić
Pregled endokrinologa započinje uzimanjem iscrpne anamneze, tj. razgovorom sa pacijentom o aktuelnim tegobama i eventualnim pridruženim faktorima rizika i drugim bolestima, kao i o prisustvu pojedinih bolesti u porodici.
U toku navedenog je posebno važan uvid endokrinologa u ličnu medicinsku dokumentaciju pacijenta, stoga je istu neophodno poneti na pregled.
Sledeći korak odnosi se na opšti, tj. fizikalni pregled pacijenta koji obuhvata prvo inspekciju i pregled kože, kao i eventualnih promena na koži (vlažnost i elasticitet, hiperpigmentacije…), a potom i pregled vrata sa palpacijom štitaste žlezde.
U zavisnosti od tegoba koje pacijent navede, pregled se može dopuniti i pregledom srca (auskultacijom). Ako je potrebno endokrinolog će zatražiti kardiološki pregled.
Endokrinolog dalje nastavlja sa pregledom trbuha ili spoljašnjih genitalija.
Uz navedeno se radi i ultrazvučni pregled štitaste žlezde i paratireoidnih žlezda sa Color Doppler-om.
Na kraju pregleda endokrinolog izvodi zaključak o zdravstvenom stanju pacijenta i daje predlog dalje dijagnostike i/ili lečenja.
U slučaju potrebe za dopunskom dijagnostikom može predložiti neke specifične laboratorijske analize poput:
- Insulinska rezistencija test opterećenja šećerom (OGTT)
- ultrazvučni pregled abdomena
- pregled ginekologa,
- hormonske analize
- tumor markere,
- skener (CT) ili magnetnu rezonancu (NMR),
- biopsiju uočenih promena na štitastoj žlezdi itd.
Za pregled endokrinologa sem osnovne higijene pacijenta nije potrebna posebna priprema. Opšti endokrinološki pregled je neinvazivan pregled i nije neprijatan za pacijenta.
Tokom pregleda se ne koriste invazivne procedure ni instrumenti. Pregled obično traje 30 minuta ili duže ukoliko je potrebno. Korist od detaljnog i stručno izvedenog endokrinološkog pregleda ogleda se u pravovremeno postavljenoj dijagnozi i odgovarajućim preporukama za lečenje bolesti.
Vreme do sledećeg pregleda određuje lekar u zavisnosti od kompletnog nalaza, postojećih rizika i starosne dobi pacijenta.
Kontrole kod endokrinologa
Dinamika kontrolnih pregleda endokrinologa mahom zavisi od lekara koji, u zavisnosti od zahtevnosti stanja i razvoja bolesti zakazuje kontrole. Ukoliko je oboljenje tek dijagnostikovano, moguće je da će endokrinolog zahtevati češće kontrole u početku (na mesec dana), kako bi se proverila učinkovitost terapije.
Nakon toga, kontrole se zakazuju na tri ili šest meseci, do jednom u godinu dana.
Simptomi endokrinoloških oboljenja
Različita endokrinološka stanja mogu se ispoljavati sledećim znacima, odnosno simptomima:
- otežano gutanje uz osećaj gušavosti i nadutosti prednje strane vrata,
- subfebrilnost,
- malaksalost i umor,
- osećaj ubrzanog/usporenog rada srca,
- visok/nizak krvni pritisak,
- preznojavanje,
- gubitak/povećanje telesne mase,
- promene u apetitu,
- nesanica,
- razdražljivost i ostali…
To su samo neki od brojnih simptoma koji mogu krasiti različita endokrinološka stanja.
U slučaju da ih zanemarite, mogu se pogoršati, tako da ne prolaze spontano ili nakon primenjenih lekova, otežavajući i ometajći svakodnevne aktivnosti. Zato u slučaju da primetite neke od gore navedenih simptoma i znakova, odmah se obratite endokrinologu.
Najčešća endokrinološka oboljenja
- Insulinska rezistencija
- Oboljenja štitaste žlezde
- Gojaznost – prekomerna telesna težina
- Sindrom policističnih jajnika (PCOS)
- Razne komplikacije u menopauzi i andropauzi
- Hipotireoza
- Hipertireoza
Insulinska rezistencija
Insulinska rezistencija je stanje u kom vaše telo ne reaguje kako bi trebalo na insulin. Insulin je hormon koji luči pankreas, a koji je zadužen za pravilno regulisanje nivoa šećera u krvi.
Razvoj insulinske rezistencije, ukoliko se ne leči na vreme, uslovljava hiperinsulinemiju i metabolički sindrom.
Hiperinsulinemija – karakteristike
- Povišen nivo triglicerida u krvi
- Ateroskleroza
- Visok krvni pritisak
Metabolički sindrom – karakterisike
- Povišeni nivoi glukoze i triglicerida u krvi
- Nizak nivo HDL holesterola u krvi
- Visok krvni pritisak
Insulinska rezistencija test – OGTT
Endokrinolog će u slučaju potvrde sumnje na insulinsku rezistenciju najpre zatražiti OGTT test. To je test opterećenjem šećerom i on se izvodi u laboratoriji. Pored toga, a u cilju što efikasnije terapije i preporuka za promenu stila života, endokrinolog može zatražiti i lipidni status. Ova vrsta oboljenja vodi u stanje preddijapetesa i dijabetes tip 2, ukoliko se ne tretira ispravno, pa u tom pravcu endokrinolog može zahtevati da se u lečenje uključi i nutricionista, psiholog i dr.
Promena životnog stila je ključna. Tu se pre svega misli na promene u ishrani i redovnu fizičku aktivnost, koja je ključna za ovu vrstu oboljenja.
Ubrzan i usporen rad štitne žlezde
Štitna žlezda je žlezda u obliku leptira koja se nalazi u vratu, odmah iznad ključne kosti. Ona proizvodi hormone koji diktiraju tempo i brzinu mnogih procesa u vašem telu. Štitna žlezda zapravo diktira tempo vašeg kompletnog metabolizma.
Oboljenja štitne žlezde uključuju:
Uvećanu štitnu žlezdu
- Usporen rad štitne žlezde – stanje koje nazivamo hipotireoza. Tada vaša štitasta žlezda ne luči dovoljno tiroidnih hormona
- Ubrzan rad štitne žlezde – stanje koje nazivamo hipertireoza. Tada vaša štitna žlezda luči previše tireoidnih hormona
- Rak štitne žlezde
- Čvorovi na štitnoj žlezdi
- Tiroiditis – oticanje štitnjače
Da bi dijagnostikovao bolest štitne žlezde, endokrinolog koristi fizikalni pregled, ultrazvuk štitne žlezde, istoriju bolesti, laboratorijske analize, a ponekad i biopsiju tkiva. Lečenje uglavnom uključuje medikamente uz stručnu podršku u promeni životnog stila.
Šećerna bolest – Dijabetes melitus tip 1
Dijabetes melitus tip 1 najčešće se javlja kod mlađih osoba (ispod 30-te godine života), sa pikom u vreme puberteta. U osnovi je autoimuni proces. U vreme postavljanja dijagnoze beta ćelije pankreasa su gotovo uništene, insulina u cirkulaciji praktično nema, a glukagon je povišen.
Beta ćeilje ne reaguju na stimuluse i u takvim uslovima bez insulina, jetra, mišići i masno tkivo ne samo da ne mogu da apsorbuju glukozu (ćelije gladuju), već je i oslobađaju uz aminokiseline i masne kiseline iz svojih depoa. To dovodi do poremećaja na nivou metabolizma ugljenih hidrata, masti i proteina.
Samo 30-40% identičnih blizanaca sa tipom 1 dijabetesa razvija bolest. Ovo ukazuje i na značaj faktora spoljašnje sredine na indukciju dijabetesa.
Nasuprot ovome, identični blizanci sa tipom 2 dijabetesa gotovo uvek razvijaju dijabetes i to obično u roku od godinu dana.Tip 1 dijabetes nastaje kao posledica infektivnih ili toksičnih faktora spoljašnje sredine (virusi, toksini…), koji u genetski predisponiranim osobama aktiviraju imuni sistem, koji uništava beta ćelije.
Beleži se češća pojava dijabetesa tipa 1 u jesenjim i zimskim mesecima, kada su i češće virusne infekcije.
Simptomi šećerne bolesti
- Povećna diureza (količina izlučene mokraće) je jedan od prvih simptoma i posledica je osmotske diureze, pre svega glikozurije. Glikoza kao osmotski aktivna povlači vodu. Noćno mokrenje (nocturia) javlja se obično kod dece sa novootkrivenim dijabetesom.
- Žeđ je posledica hiperosmotskog stanja, kao i zamagljenje vida.
- Gubitak težine, uprkos normalnom ili povećanom apetitu, u početku je najpre uslovljen gubitkom vode, depoa glikogena i triglicerida. Hronični gubitak težine usled gubitka mišićne mase nastaje prelaskom aminokiselina u glikozu i ketonska tela. Smanjeni volumen plazme prouzrokuje umor i slabost kao i posturalnu hipotenziju. Gubitak kalijuma i katabolizam proteina mišića, takođe doprinose slabosti.
- Parestezije mogu biti prisutne kod subakutnog početka bolesti. Posledica su prolazne disfunkcije perifernih senzornih nerava usled neurotoksičnosti hiperglikemije i obično se povlače nakon sprovođenja adekvatne supstitucione insulinske terapije.
Kod naglog početka dijabetesa tip 1 simptomi se brzo razvijaju. Ketoacidoza ubrzava dehidrataciju i hiperosmolarnost, dovodeći do anoreksije, mučnine i povraćanja.
Kada osmolarnost plazme pređe 330 mosm/kg (normalno 285-295 mosm/kg), dolazi do poremećaja svesti, a kada se acidoza produbi sa pH ispod 7,1 dolazi do ubrzanog, čujnog disanja (Kussmaul-ovo disanje), koje nastaje kao pokušaj organizma da izbaci ugljen-dioksid.
Sa padom pH ispod 7,0 kardiovaskularni sistem otežano sprovodi kompenzatornu vazokonstrikciju i može doći do cirkulatornog kolapsa.
Kada se insulinska deficitarnost razvija relativno polako, dovoljna nadoknada tečnosti omogućava odgovarajuću eliminaciju glikoze putem bubrega i odgovarajuću diluciju ekstracelularnog natrijum-hlorida, bolesnici su relativno stabilni, a klinički nalaz je minimalan.
Kada se javi povraćanje kao odgovor na pogoršavanje ketoacidoze, dehidratacija progredira i kompenzatorni mehanizmi postaju neadekvatni da održavaju osmolarnost ispod 330 mosm/kg. Može se razviti stupor, pa čak i koma. Nalaze se znaci dehidratacije, ubrzanog, dubokog disanja i miris na aceton, što ukazuje na dijagnozu ketoacidoze.
Prevencija dijabetesa
- Primarna prevencija dijabetesa tip 1 može se realizovati preko „visoko rizičnog” ili „populaciono baziranog” pristupa.
- Pristup visokog rizika podrazumeva identifikaciju rizičnih pojedinaca (rođaci prvog i drugog stepena), a zatim prevenciju početka bolesti uticajem na genetsku osetljivost ili precipitirajuće faktore spoljašnje sredine. Glavni problem u prevenciji primenom „visoko rizičnog” pristupa je da se samo 12-15% bolesti javlja u porodici, a čak 85% sporadično.
- Populaciono baziran pristup – cilj je modifikacija stila života ili eliminacija spoljašnjih faktora, za koje je poznato da su faktori rizika za dijabetes tip.
Vakcinacija cele populacije je efikasnija od vakcinacije rizičnih osoba i dijabetes tip 1 može biti smanjen za blizu 30%.
Dugotrajno dojenje smanjuje, a ishrana kravljim mlekom povećava rizik za nastanak insulin zavisnog dijabetesa, pokazale su studije u Finskoj.
Postoje sigurni dokazi o dijabetogenoj ulozi ishrane namirnicama bogatim nitrosoaminom ili povećanim sadržajem nitrata u pijaćoj vodi, a samim tim o preventivnom efektu njihovog izbegavanja.
Imunoterapija – Ciklosporin
Početkom 80-tih godina prvi radovi o ulozi imunoterapije u lečenju dijabetes melitusa su pokazali da ciklosporin povećava učestalost remisija u novootkrivenom dijabetes melitusu tip 1.
Kasnija otkrića štetnog dejstva ciklosporina na bubrege su ukazala da ciklosporin ne treba koristiti u prevenciji dijabetesa tip 1.
Insulinska terapija
Insulinska terapija predstavlja antigen specifičnu imunoregulatornu terapiju. U primarnoj prevenciji je u poslednje vreme pokazano da davanje insulina, najpre intravenski, a zatim supkutano u malim dozama, u osoba sa velikim rizikom za nastanak dijabetesa tip 1 odlaže njegov nastanak.
Oralno dat insulin ulazi preko intestinalnog trakta izazivajući aktivnu supresiju, pritom ne utičući na ostatak imunog sistema. On nema hipoglikemijski efekat, zbog dejstva gastrične i pankreasne proteaze, ali može imati efekat u prevenciji dijabetesa tip 1.
U osoba sa rizikom za nastanak dijabetesa tip 1 otpočete su velike duplo slepe kontrolisane studije, čiji se definitivni nalazi očekuju.
Perspektiva u prevenciji dijabetesa tip 1 najverovatnije leži u razvoju vakcine koja će sprečiti neželjene imune reakcije, a da pri tome nema neželjenih efekata.
Ima ideja da bi to mogao biti fragment insulinskog lanca. Poboljšanjem dijagnostičkih metoda i identifikacijom osoba sa povećanim rizikom za nastanak dijabetesa tip 1, stvaraju se uslovi za pokušaje prevencije.
Dijabetes melitus tip 2
Ovo je stanje hronične hiperglikemije kod kojeg je u osnovi nedovoljna proizvodnja insulina iz Langerhansovih ćelija pankreasa i/ili neadekvatna iskoristljivost istog od strane ćelija organizma, što dovodi do mikrovaskularnih i makrovaskularnih komplikacija.
Zato nedovoljno lečen ili nelečen dijabetes može dovesti do infarkta miokarda, moždanog udara, bolesti bubrega, slepila i oštećenja nervnog sistema i nerava, posebno donjih ekstremiteta.
Prema procenama danas u svetu preko 170 miliona ljudi boluje od šećerne bolesti, a do 2025. godine taj broj će se više nego udvostručiti.
Prevalenca dijabetes melitusa tip 2 je usko povezana sa pojavom gojaznosti. Prava epidemija gojaznosti koja je prisutna širom sveta, posebno u visoko industrijalizovanim zemljama i zemljama u razvoju, predstavlja jedan od najznačajnijih faktora nastanka dijabetesa.
Na porast učestalosti dijabetesa najveći uticaj ima savremeni način života, koji se karakteriše povećanim unosom kalorija u ishrani, gojaznošću, sedaternim načinom života, stresom, pušenjem, itd. Različita učestalost dijabetesa među polovima se objašnjava i različitim stepenom fizičke aktivnosti i navikama u ishrani među polovima.
U nastanku ovog oblika dijabetesa značajnu ulogu igra i genska, odnosno rasna predispozicija.
Osobe sa tipom 2 dijabetesa imaju progresivno pogoršanje funkcije i pad u masi beta ćelija, u vreme postavljanja dijagnoze oštećeno je oko 50%.
Dijabetesu prethodi predijabetes koji se može javiti 10 do 12 godina pre postavljanja kliničke dijagnoze. U tom periodu osobe imaju povećan rizik za razvoj makrovaskularnih komplikacija.
Promenom načina života i uvođenjem fizičke aktivnosti može se smanjiti rizik progresije do dijabetesa između 43% i 58%.
Postoje dve osnovne grupe pacijenata sa tipom 2 dijabetesa: gojazni i negojazni tip 2 dijabetičari.
- Gojazni tip 2 dijabetes – Distendirani adipociti, jetra i mišićne ćelije ovih osoba su rezistentni na skladištenje dodatnog glikogena i triglicerida u svojim depoima, zbog smanjene osetljivosti na dejstvo insulina (insulinska rezistencija). Često je prisutna hiperplazija beta ćelija pankreasa, tako da je prisutan normalan ili pojačani insulinski odgovor na glukozu u ranoj fazi bolesti. Kasnije dolazi do smanjene sekrecije beta ćelija. Glavni uzrok rezistencije na insulin u ciljnim tkivima gojaznih osoba je postreceptorski defekt u insulinskom dejstvu. Kao posledica nastaje hiperinsulinizam koji dalje produbljuje rezistenciju regulacijom insulinskih receptora.
- Negojazni tip 2 dijabetes – oko 30% je negojazno, mada njihov procenat varira u zavisnosti od prethodno navedenih faktora. U ovih bolesnika veći problem predstavlja smanjena sekrecija insulina, ali se takođe može utvrditi i insulinska rezistencija na postreceptorskom nivou.
Faktori rizika za dijabetes melitus tip 2
- Pozitivan hereditet za DM tip 2
- Gojaznost
- Starost (više od 45 godina)
- Ranije utvrđen sindrom intolerancije glikoze (IGT) ili sindrom gubitka normalne glikemije našte (IFG)
- Podaci o gestacijskom dijabetesu ili podaci da je žena rodila dete teže od 4 kg
- Hipertenzija (>140/90 mmHg)
- HDL holesterol
- Sindrom policističnih jajnika (PCO sindrom)
Kod većine pacijenata sa tipom 2 dijabetesa početak bolesti može biti podmukao i asimptomatski godinama.
Mogu se javiti hronične infekcije kože, usne duplje, generalizovani pruritus, učestalo noćno mokrenje, gljivični vulvovaginitis u žena i balanitis kod muškaraca, koji bi mogli ukazati na postojanje dijabetesa.
Negojazni pacijenti sa blagom formom bolesti nemaju karakterističan fizikalni nalaz u vreme otkrivanja dijabetesa.
Gojazni dijabetičari imaju različite tipove gojaznosti, ali najčešće centralni tip, koji karakteriše gojaznost gornjeg dela tela (grudi, vrat, lice). Pored udruženosti sa dijabetesom, centralna gojaznost je udružena i sa hipertenzijom, dislipidemijom i koronarnom bolešću.
Takođe se javljaju poliurija (pojačano mokrenje), polifagija (pojačan apetit), polidipsija (pojačana žeđ) uz pomućenje vida, parestezije i slabost koje su prisutne u oba tipa dijabetesa, ali u tipu 2 se retko javljaju u početku bolesti.
Terapija i prevencija se zasnivaju na promeni životnog stila, smanjenju telesne mase uz higijensko-dijetetski režim života i adekvatnu fizičku aktivnost.
Postizanje normoglikemije, poput one u zdravih osoba bez dijabetesa, za većinu bolesnika je nedostižna, ali se tom cilju treba težiti. Svako poboljšanje glikoregulacije smanjuje rizik od nastanka hroničnih komplikacija.
U terapiji dijabetesa važan je individualni pristup svakom pacijentu sa ciljem postizanja ciljnih vrednosti glikemije i HbA1c u skladu sa postojećim kriterijumima. Takođe je neophodna samokontrola glikemije (pacijenti sa dijabetesom se edukuju da sami sebi određuju glikemije aparatom za merenje glukoze u krvi i vode dnevnik samokontrole).
Nemedikamentna terapija ishranom podrazumeva određivanje ukupnog unosa energije, odnosa energetskih materija i rasporeda obroka. Ona se prilagođava svakom pacijentu ponaosob.
Edukacijom pacijenta izbegavaju se greške koje mogu nastati nepravilnom ishranom kao npr. dobijanje u težini, ili preskakanjem obroka, kada pacijent sebe uvodi u rizik da upadne u hipoglikemiju, ukoliko primi regularno dozu insulina, a ne unese obrok.
Veoma važan segment lečenja je uvođenje kontinuirane planirane fizičke aktivnosti. Opšte preporuke su 3 puta nedeljno (sa pauzama) vežbati, a preporučene vrste aktivnosti jesu: hodanje, trčanje, plivanje, vožnja bicikla.
Lečenje dijabetesa tip 2
Medikamentna terapija
Peroralni hipoglikemici (dovode do snižavanja glukoze u krvi): derivati sulfonilureje, meglitinidi, bigvanidini, inhibitori alfa-glukozidaze, tiazolidinedioni ili glitazoni, PPAR α, γ agonisti (glitazari; DPP 4 inhibitori, GLP-1 mimetici, GLP-1 analozi), SGLT2 inhibitori.
Insulinska terapija
Insulinska terapija u dijabetes melitusu tip 2 obično nije početna terapija. Polovina bolesnika sa tipom 2 dijabetesa pre ili kasnije će morati da započnu insulinsku terapiju. Ona nije nužna za preživljavanje, ali je važna za sprečavanje ubrzanog razvoja hroničnih komplikacija i prevremenog starenja organizma.
Lečenje insulinom osoba sa dijabetes melitusom tip 2 može biti potrebno ako se odgovarajuća kontrola bolesti ne može postići ni maksimalnim dozama oralnih hipoglikemika.
Promena životnog stila
Ipak treba prvo proveriti da li su ishrana i fizička aktivnost zadovoljavajući i isključiti faktore koji mogu uticati na terapiju (hronične infekcije, hipertireoza, primena drugih lekova).
Insulin može biti potreban ranije: na početku lečenja (tzv. „primarni“ neuspeh oralnih hipoglikemika što ukazuje da pacijent možda ima dijabetes mellitus tip 1) ili kada pacijent prestane da reaguje na oralne hipoglikemike (tzv. „sekundarni“ neuspeh, najčešće povezan sa progresijom bolesti i iscrpljivanjem rezidualnog kapaciteta insulinske sekrecije).
Prema dužini trajanja dejstva različite formulacije insulina se najčešće klasifikuju na:
- Brzodelujući insulini – dužina trajanja 6-8 sati, aplikacija s.c. (subkutano) ili i.v. (intravenski).
- Insulinski analozi kratkog delovanja – dužina trajanja 4-5 sati, aplikacija s.c.
- Srednjedugodelujući insulini – dužina trajanja 16-20 sati, aplikacija s.c. jednom do dva puta dnevno.
- Fiksne mešavine brzodelujućeg i srednjedugodelujućeg insulina – manji procenat brzodelujućeg insulina + veći procenat srednjedugodelujućeg insulina. Dužina trajanja 16-20 sati, aplikacija s.c. jednom do dva puta dnevno, pola sata pre obroka.
- Fiksne mešavine insulinskih analoga kratkog i srednjeg delovanja.
- Insulinski analozi dugog dejstva – dužina dejstva 24h, daje se s.c. jednom dnevno, nema „pika”-skoka koncentracije, kombinuje se sa brzodelujućim insulinom ili oralnim hipoglikemicima.
Insulin se daje jednom ili više puta dnevno s.c. (subkutano), u dozi koju odredi lekar. Doziranje je individualno.
Posebno je važno edukovati pacijenta o redovnom sprovođenju samokontrole (osposobiti pacijenta da koristi aparat za merenje glikemije, kao i da vodi dnevnik samokontrole).
Edukovati pacijenta o vanrednoj samokontroli u slučajevima promene terapije, promene načina života ili kod neprepoznavanja hipoglikemije, a u cilju dugoročne kontrole ove opake bolesti savremenog čoveka.
Dijagnostika endokrinoloških bolesti u Specijalističkom cendru Dr Vulić
Laboratorijske vrednosti šećera, hemoglobina A1C, vrednosti polnih hormona, hormona štitne žlezde, kortizola – Ovi laboratorijski parametri se proveravaju u zavisnosti od anamneze i fizikalnog pregleda, kako bi lekar endokrinolog imao bolji uvid u stanje pacijenta. Samim tim je korist za pacijenta velika, kako zbog ranijeg otkrivanja dijagnoze i adekvatnijeg lečenja.
Test opterećenja glukozom sa insulinemijom – OGT Test – Radi se u slučaju potrebe za kontrolom glikemije, tj. proveravanja nivoa šečera u krvi, kao i nivoa insulina u krvi natašte, zatim u prvoj minuti i potom i dva sata nakon konzumiranja peroralno unetog šećera.
Pregledi se obavljaju u laboratoriji u neposrednoj blizini ordinacije na najsavremenijim uređajima Zbog pristupa savremenoj tehnologiji lekari mogu mnogo preciznije da utvrde neke nalaze, brže primete neke nepravilnosti, promene i slično, te samim tim mogu brže i adekvatnije reagovati na isto i pomoći pacijentu koji od ovoga ima apsolutnu korist.
ZAKAŽITE KOMPLETAN PREGLED POZIVOM NA BROJ
051 266 690
